Ljudski život je konstantna adaptacija. Od trenutka rođenja naši prvi kontakti i odnosi sa roditeljima značajno utiču na naš razvoj. Poznata teorija afektivne vezanosti govori o važnosti emocionalne vezanosti između roditelja i deteta. Dokazano je da bebe imaju urođenu, biološku potrebu za bliskošću i sigurnošću sa svojim roditeljima ili negovateljima. Ta emocionalna veza se formira najviše tokom prve tri godine života i način na koji se uspostavi utiče na emocionalni razvoj, socijalne veštine, samo-regulaciju i formiranje zdravih međuljudskih odnosa tokom celog života.
Ova teorija identifikuje nekoliko osnovnih obrazaca vezivanja koji se formiraju u detinjstvu, a to su:
Sigurna afektivna vezanost: U sigurnoj vezanosti, roditelj je obično osetljiv na potrebe deteta i pruža utehu, podršku i sigurnost kad je to potrebno. Kada dete plače ili je uznemireno, roditelj pruža toplinu, utehu i emocionalnu podršku. Kroz ove pozitivne interakcije, dete razvija poverenje u svoje roditelje i oseća se sigurno da će mu biti pružena podrška kad god je to potrebno. Ovo može rezultirati doživljajem sveta kao sigurnog i podržavajućeg mesta gde se može istraživati i razvijati.
Izbegavajuća ili odbacujuća vezanost: U ovom obrascu, roditelji ne odgovaraju u potpunosti na emocionalne potrebe deteta. Mogu biti manje reaktivni na detetove signale i možda ne pružaju dovoljno utehe ili podrške kad je dete uznemireno, već su hladni i distancirani, često koncentrisani na uspostavljanje discipline i materijalno zbrinjavanje. Kao rezultat toga, dete može razviti strategiju izbegavanja traženja bliskosti i podrške od roditelja. Ovakvo iskustvo može dete naučiti da se i kasnije oslanja samo na sebe i da ima poteškoća sa poverenjem u druge, što može oblikovati percepciju sveta kao nepouzdanog mesta gde se mora samostalno brinuti o svojim potrebama.
Nesigurna Ambivalentna Vezanost: U ovom obrascu, roditelj može biti nesiguran u svoje odgovore na detetove potrebe, ponekad pružajući podršku i utehu, a ponekad ne reagujući na detetove signale ili možda pokazujući nepredvidljive reakcije. Kao rezultat toga, dete može razviti ambivalentan stil vezivanja, gde traži bliskost, ali istovremeno se i oseća nesigurno u vezi sa njom. Ovakav doživljaj može dovesti do percepcije sveta kao nestabilnog i konfuznog mesta gde je teško predvideti kako će drugi reagovati.
Nesigurna Dezorganizovana Vezanost: U ovom obrascu, roditelj može pokazivati neusaglašene ili često neprikladne reakcije na detetove potrebe, često čak i izazivajući strah ili anksioznost kod deteta. Sreće se često kod roditelja koji su zlostavljani ili psihički oboleli. Ovo može dovesti do konfuzije i nesigurnosti kod deteta u vezi sa bliskošću i sigurnošću. Kao rezultat toga, dete može razviti dezorganizovanu vezanost koja se može manifestovati kroz konfuzne ili nepredvidljive obrasce ponašanja. Ovakav doživljaj može rezultirati percepcijom sveta kao opasnog i nesigurnog mesta.
Kada pokušavamo da razumemo sebe, svoje potrebe i ponašanje, važno je da budemo svesni koliko sva iskustva utiču na nas, pa čak i ona koja su bila toliko rana da ih se uopšte ne sećamo. Takođe u odnosima sa drugima se mogu jasno ogledati obrazci koje smo razvili mi i druga strana i koji na različite načine mogu uticati na odnos.
Idealna je situacija kada smo mi i ljudi sa kojima dolazimo u kontakt razvili sigurnu afektivnu vezanost. Ali šta kada to nije slučaj?
Stil vezivanja se može korigovati i pomerati ka sigurnom, ukoliko radimo na tome.
Što smo svesniji svojih obrazaca, u odraslom dobu možemo i uticati na njih. Razumevanje sebe i drugih nam pruža mogućnost da gradimo drugačija i nova iskustva. Što je više novih i podržavajućih iskustava to će naš doživljaj sveta i sebe u njemu postajati topliji i sigurniji.
