Kada poznajemo sebe, svoje okolnosti i tačno znamo šta želimo, život je veoma jednostavan. Ipak, odgovori na ova pitanja nisu tako jednostavni iz više razloga.
Za početak, mi smo bića koja se stalno menjaju. Kako sazrevamo, prolazimo kroz različite životne faze i prirodno je da nam se i mi menjamo, a samim tim i naše potrebe i težnje. Takođe, učimo, stičemo nova iskustva koja nas oblikuju i utiču na nas. Tako da ovaj proces nema početak i kraj već je celoživotni put tokom koga je važno da budemo svesni tih prirodnih procesa promene.
Zašto je nekada teško?
Još od ranog detinjstva porodica, škola, okruženje utiče na nas. Porodica je najsnažnija jer utiskuje u nas šta je dobro, loše, koji su naši kapaciteti, šta je poželjno i podržano da radimo, a šta nije. Društvo takođe ima neka očekivanja i pravila. Kada smo deca, ono što nam govore postaje naša istina i u to snažno verujemo, jer drugo iskustvo nemamo, niti je naš mozak ili kognitivni sistem dovoljno razvijen pa da možemo racionalno zaključivati. Ljudski mozak se u proseku razvija do 25. godine pa nije slučajno što je u tom dobu karakteristično da se jave ovakva pitanja i preispitivanja.
Cilj nije da tražimo krivce za ono što nam se ne dopada, već da danas, kada smo odrasli, koliko god godina da imamo, preuzmemo odgovornost za sebe. Time mislim da zaronimo u sebe i pogledamo ko smo to danas, koje sve uverenja nosimo o sebi i svetu, da li se osećamo ugodno u "cipelama koje nosimo" ili bismo želeli drugačiji život? Nemamo svi iste okolnosti i startnu poziciju dolaskom na ovaj svet i to nekada nije fer, ali isto tako, onog momenta kada postanemo svesni toga, na nama je šta ćemo dalje i na koji način.
Neki od razloga zašto ljudi osećaju nezadovoljstvo Jedan od razloga je to što žive po tuđim pravilima i standardima. Kada i ostvare sve ciljeve i spolja gledano mogu biti veoma uspešni, osećaju nezadovoljstvo i prazninu. Problem je u tome što to nisu njihovi ciljevi i potrebe već usvojeni/nametnuti od okruženja. Drugi razlog je što nekada toliko nisu u kontaktu sa sobom da bi uopšte mogli poznavati sebe, svoje kapacitete, svoje želje i potrebe. Treći, iz mog iskustva možda najčešći razlog je taj kada osoba pretpostavlja da nema mogućnosti da postigne ono što veruje da joj je neophodno da bi bila zadovoljna. Ostanak na tom mestu je podržan brojnim uverenjima koja doprinose osećaju nemoći i gubitka kontrole.
Koji god da je razlog ili životna faza u kojoj se nalazimo, uvek imamo nešto što možemo da uradimo i promenimo. Način je da uvek krenemo od sebe i svojih uverenja. Za početak, da ih postanemo svesni i vidimo kako smo došli do njih. Da li nam ta uverenja koja imamo o sebi služe, koriste, pomažu u životu ili ne? Koje su naše težnje? U čemu uživamo, šta volimo da radimo što nas zabavlja ili opušta? Šta smo voleli da radimo kao deca, o čemu smo maštali? Stvar koja je važna jednako kao poznavanje sebe je poznavanje svojih okolnosti. Kakve god da su one trenutno, čak i ako nam se nimalo ne dopadaju, da bismo uopšte mogli da utičemo na njih, potrebno je da ih osvestimo i prihvatimo. Poželjno je da to bude sa što manje osude, samokritike i traženja krivca u sebi ili drugima, jer nas te aktivnosti uvek drže u mestu. Prihvatiti znači uvažiti da je to trenutno tako i sa mirom s tog mesta videti šta je ono što možemo danas u baš tim okolnostima. Tu mislim i na zdravstveno stanje, sa koliko vremena raspolažemo da se nečemu posvetimo, sa koliko novca, da li imamo podršku na tom putu ili ne, itd. Česta je zamka kada se upoređujemo sa nekim ko nema iste okolnosti kao mi, pa verujemo da i mi tako trebamo i da je to jedini način i put. Bez obzira da li želimo partnerski odnos, bolji posao, više novca, više zabave, uvek je ključno da krenemo od sebe. Taj proces nije uvek prijatan i lak. Biti sa sobom znači ne bežati od neugodnih misli ili emocija koje smo naučili da potiskujemo, već se suočiti sa njima. To suočavanje, bivanje u neprijatnosti, vodi nas do prihvatanja, a ono do mira sa sobom. Unutrašnji mir je idealno mesto da krenemo da koračamo u smeru koji želimo.
